Vojno prisustvo Srbije blizu Kosova, usred opasnosti i upozorenja

Priština, 13. oktobar 2026. 10:41

Prisustvo 48 srpskih vojnih i žandarmerijskih baza blizu granice sa Kosovom izaziva zabrinutost za bezbednost zemlje. Ministar odbrane Ejup Makedonci skrenuo je pažnju na srpske vojne kapacitete blizu granične linije, upoređujući ovu situaciju sa koncentracijom ruskih snaga blizu Ukrajine pre invazije 2022. godine.

Međutim, da bi se razumeo značaj ovih baza i rizik koji one mogu predstavljati, stručnjaci prave širu procenu vojnih kapaciteta Srbije, spremnosti snaga i mogućih političkih i vojnih ciljeva Beograda.

Stručnjak za bezbednost i bivši vojnik Kosovskih snaga bezbednosti Hisen Gecaj, u intervjuu za Veritasinfo, procenjuje da prisustvo srpskih vojnih i žandarmerijskih baza blizu granice predstavlja važan faktor u proceni nacionalne bezbednosti Kosova. Međutim, on upozorava da broj baza, posmatranih odvojeno, nije dokaz da je Srbija odlučila da pokrene napad.

„Prisustvo srpskih vojnih i žandarmerijskih baza u blizini granične linije je zaista važan faktor u proceni bezbednosti Kosova, ali broj 48, sam po sebi, ne dokazuje da je Srbija odlučila da napadne Kosovo“, naglašava Gecaj.

Prema njegovim rečima, vojni značaj ovih položaja treba proceniti na osnovu lokacije, veličine, sastava, naoružanja i spremnosti snaga koje se tamo nalaze, kao i njihovog kretanja.

Gecaj naglašava da, da bi se razumeo potencijalni rizik, mora se razlikovati između kapaciteta za intervenciju, namere za intervenciju i uslova koji bi omogućili intervenciju.

„Da bismo razumeli njihov značaj, moramo razlikovati tri pitanja: kapacitet za intervenciju, nameru za intervenciju i uslove koji bi omogućili intervenciju“, kaže on.

Prema Gecaju, blizina baza granici može omogućiti srpskim snagama da brže reaguju, prate teren i koncentrišu kapacitete u određenim oblastima. Pod određenim okolnostima, ovi položaji se takođe mogu koristiti za vršenje političkog i psihološkog pritiska na Kosovo.

Međutim, on naglašava da se mora napraviti razlika između stalnih baza i privremenih položaja, kao i između malih žandarmerijskih objekata i onih koji mogu da podrže jedinice sa većim borbenim sposobnostima.

Radi preciznije procene rizika, Gecaj navodi nekoliko indikatora koji zahtevaju posebnu pažnju: neuobičajeni pokreti velikih jedinica ka granici, gomilanje municije i logističke opreme, raspoređivanje artiljerije ili oklopnih vozila na novim položajima, kao i povećana borbena gotovost.

Naglašava da nijedan indikator nužno ne dokazuje postojanje plana napada. Međutim, ako se nekoliko ovih dešavanja pojavi istovremeno i potvrde ih nezavisni izvori, procena rizika bi trebalo da se promeni.

Pozivajući se na poređenje sa Rusijom pre invazije na Ukrajinu, Gecaj ocenjuje da takva iskustva treba da posluže kao upozorenje kosovskim institucijama, ali ne i kao dokaz da je napad neizbežan.

U tom kontekstu, on ističe važnost kontinuiranog praćenja vojnih dešavanja u Srbiji, procene informacija iz različitih izvora i pripreme bezbednosnih institucija za moguće scenarije.

Stoga, pitanje 48 baza ne treba posmatrati isključivo kroz njihov broj, već i u odnosu na kapacitete koji se mogu staviti na raspolaganje, dešavanja na terenu i političke i bezbednosne okolnosti u regionu.