Priče o masakru u bošnjačkom naselju, članovi porodica traže pravdu posle 27 godina

Priština, 15. april 2026. 18:21

Više od dve i po decenije nakon rata, priče preživelih i članova porodica žrtava masakra u bošnjačkom naselju u Severnoj Mitrovici nastavljaju da svedoče o zločinima počinjenim nad albanskim civilima.

Kroz bolna sećanja, Bujar Sahiti opisuje trenutak kada su nasilno udaljeni iz svojih domova, muškarci odvojeni od porodica, a mnogi od njih ubijeni ili nestali, dok zahtevi za pravdom i institucionalnim tretmanom ovih zločina i dalje ostaju otvoreni.

„Okupili su nas u kući strica, maltretirali su nas, sve su nam radili. Naši roditelji su nas ovde zaustavili. Zaustavili su mog oca, sina strica, strica, ali su onda pustili strica. Takođe su nas izbacili iz kuće, tukli su nas, uzeli su nam sve što smo imali. Ne mogu da pričam. Našli smo mog oca 2013. godine, našao sam ga na groblju gore. Sina strica u dvorištu Bajrama Redžepija, dok još uvek ne znamo ko je moj otac. Mnogo patimo, 27 godina je dug period za nas, roditelje…“, rekao je Sahiti.

Rekao je da je porodica planirala da ode u Albaniju, ali su ih zaustavili naoružani ljudi u maskama.

„Trebalo je da peške krenemo do Albanije. U 9:30 je trebalo da krenemo autobusom, ali su ušli Srbi sa maskama, nismo ih prepoznali. Ušli su u naše dvorište, uzeli su nam prve dukate. Samo su razdvojili muškarce: ‘Vi, Vi, dođite ovamo’. Pucali su na nas, i čim smo ustali, otvorili su vatru iz automatskog oružja. Mislili smo da su nas odmah ubili, ali nam nisu dozvolili da se vratimo. Onda su nas usput policajci, u šali, pomenuli: ‘Hajde, hajde, idite u Albaniju jer smo vas dovoljno zaustavljali’“, ispričao je Sahiti.

Sahiti se seća i poslednjeg razdvajanja od oca.

„Imali smo ‘Golf’ koji je ovde guran, imali smo auto koji je pripadao sinu starca. Uvek je palio, ali u tom trenutku nije. Bio sam mlađi i gurao sam ga jer je moj otac bio malo više. Kada me je video, okrenuo se i ušao ovde, a ja sam mu rekao ‘idi, nemoj dolaziti’, dok je on rekao: ‘ne, ako te zaustave, zašto i ja ne dođem’. Okrenuo se i ušao, a moj otac je imao sreće da ga zaustave“, rekao je.

Fevzi Bećiri se prisetio skupa gde se, u svojstvu predstavnika mahale Lumbard i Bošnjak, obratio bivšem gradonačelniku Mitrovice, Bajramu Redžepiju, povodom prodaje kuće Mustafe Sahitija.

„Kada je održan taj skup, svi su govorili ispred mene. Bio sam predstavnik naselja Lumbard i bošnjačkog naselja. Uzeo sam reč i obratio se Bajramu Redžepiju kao gradonačelnik: ‘Gradonačelniče, kuća Mustafe Sahitija je stavljena na prodaju. Nisam razgovarao sa vlasnikom, ali celo naselje govori da je na prodaju. Imam zahtev: ova kuća se ne sme prodati ni po koju cenu. U ovoj kući su ljudi ubijani, masakrirani, pljačkani i proterani od strane srpskih četničkih bandi. Ova kuća mora biti proglašena kućom srpskog genocida.’ Njegov odgovor nije bio baš napredan za mene i naselje. Rekao je: ‘imovina je sveta, ko hoće neka je proda, ko neće’“, rekao je.

Bećiri: Pronašli su čaure za Kalašnjikov, 7-8 kilograma, postojali su i tragovi koji dokazuju pucnjavu

„Prema svedocima, ovaj Bujari koji je govorio takođe ima članove porodice ovde: svog oca, sina svog ujaka. Kada je francuski KFOR ušao ovde, nisu pronašli tela, ali je istina da su pronašli čaure za Kalašnjikov, negde oko 7-8 kilograma. Postojali su i tragovi koji dokazuju pucnjavu. Sada je na istrazi, OIK, sudstvu i tužilaštvu da se pozabave ovim slučajem i razjasne kako je došlo do ubistva. Ovde su ubijani ljudi različitih uzrasta. Genocid fašističke Srbije nije gledao da li su bili naoružani, OVK, civili ili invalidi. Imamo albansku majku koja je bila u invalidskim kolicima i pucali su joj u oko samo zato što je Albanka. Cilj fašističke Srbije bio je da izbriše sve albansko sa lica zemlje, kako se Albanci nikada više ne bi vratili ovde, ali ovaj deo Dardanije ostaje srpski. Ali hvala Bogu, Oslobodilačkoj vojsci Kosova, aktivistima i aktivistkinjama unutar i van domovine, danas preživljavamo“, zaključio je Bećiri.

Rođaci žrtava masakra u Bošnjačkoj mahali kažu da još uvek čekaju pravdu i razjašnjenje sudbine nestalih, zahtevajući da institucije ozbiljno shvate ovaj slučaj, koji je nerešen više od dve i po decenije