Masakr u Suvoj Reka: Porodica uništena organizovanim kriminalom srpske države protiv etničkih Albanaca

Priština, 27. mart 2026. 07:59

Masakr u Suvoj Reka od 26. marta 1999. godine nije samo jedan od najtežih ratnih zločina na Kosovu, već i koncentrovani izraz celokupne državne strategije nasilja koju je režim Slobodana Miloševića sproveo protiv albanskog stanovništva. Ono što se dogodilo porodici Beriša nije bilo ni slučajno ni odstupanje, već deo planirane logike etničkog čišćenja, terora i brisanja dokaza.

U svojoj suštini, masakr u Suvoj Reka je trostruka priča: fizičko uništenje cele porodice, sistematski pokušaj eliminacije tela kako bi se prikrio zločin i neuspeh pravde da kazni počinioce. Kao takav, on predstavlja jedan od najznačajnijih slučajeva za razumevanje prirode zločina počinjenih na Kosovu tokom 1998-1999. godine.

Pre 1 minutaMasakr u Suvoj Reka Porodica uništena organizovanim kriminalom srpske države protiv etničkih AlbanacaDugme za deljenjeGazeta BlicMasakr u Suvoj Reci 26. marta 1999. godine nije samo jedan od najtežih ratnih zločina na Kosovu, već i koncentrovani izraz celokupne državne strategije nasilja, koju je režim Slobodana Miloševića sproveo protiv albanskog stanovništva. Ono što se dogodilo porodici Beriša nije bilo ni slučajno niti odstupanje, već deo planirane logike etničkog čišćenja, terora i brisanja dokaza.

U svojoj suštini, masakr u Suvoj Rekaje trostruka priča: fizičko uništenje cele porodice, sistematski pokušaj eliminacije tela kako bi se prikrio zločin i neuspeh pravde da kazni počinioce. Kao takav, on predstavlja jedan od najznačajnijih slučajeva za razumevanje prirode zločina počinjenih na Kosovu tokom 1998-1999. U piceriji „Kalabrija“ u Suvoj Reci, većina od 50 žrtava je pogubljena, 48 članova porodice Beriša, zajedno sa još dvojicom, Jašarom Berišom i Avdulahom Elšanom. Ovo nije bio samo čin ubistva, već demonstrativni čin terora, žrtve su se kretale od osmomesečne bebe do 99-godišnje žene, uključujući 18 dece i trudnicu. Ovaj detalj nije samo tragičan, već je i suštinski, jer pokazuje da cilj nije bio neutralizacija bilo kakve „pretnje“, već istrebljenje porodične strukture. Ovo se uklapa u širi obrazac delovanja srpskih snaga u to vreme, koje su ciljale civile, posebno velike porodice, kao način da se slomi kolektivni otpor i stvori masovna panika koja je dovela do raseljavanja.

Masakr se nije završio pogubljenjima, već je nastavljen postupanjem sa telima. Tela su prvo transportovana u blizini kasarne u Prizrenu, tajno sahranjena, kasnije ekshumirana, a zatim prebačena u Srbiju. Ovaj lanac kretanja nije samo logistički detalj, već jasan dokaz organizovane operacije skrivanja zločina. Vrhunac ovog napora bilo je bacanje hladnjače punog tela u reku Dunav, blizu rumunske granice. Ovaj čin predstavlja jednu od najmračnijih epizoda rata, jer otkriva ne samo brutalnost već i svest počinilaca zločina koje su počinili. Naknadno otkriće masovnih grobnica u Batajnici, gde su pronađeni ostaci preko 700 Albanaca, uključujući žrtve iz Suve Reke, potvrđuje državno organizovanu dimenziju ove operacije. Ovo nije bio lokalni zločin, već koordinirani sistem koji je uključivao policijske, vojne i strukture tajne službe.

U ovom kontekstu, uloga pojedinaca identifikovanih kao organizatori, od policijskih pukovnika do službenika državne bezbednosti, mora se posmatrati kao deo šireg lanca komandovanja. U sistemu tog vremena, takve akcije nisu mogle da se dese bez jasne klime naređenja i državne politike koja ih je omogućavala i opravdavala. Suđenje u Beogradu, sprovedeno između 2006. i 2009. godine, rezultiralo je osudom samo četvorice od osam optuženih, sa ukupno 48 godina zatvora; četvorica drugih, uključujući ključne ličnosti, oslobođena su. Ovo nije samo pitanje pojedinačnih sudskih odluka, već odražava strukturna ograničenja pravosuđa u posleratnoj Srbiji. Suđenja za ratne zločine često su se odvijala u političkom i društvenom okruženju gde je dominantna naracija bila zaštita države i relativizacija zločina. Kao rezultat toga, mnogi postupci su doveli do delimičnih i često neadekvatnih osuda u odnosu na obim zločina.

U slučaju Suhareka, dokazi su bili značajni – 120 svedoka, uključujući preživele i same pripadnike srpske policije. Ovo dodatno ističe oštar kontrast između dokumentovanih činjenica i sudskih ishoda. Ono što ostaje je dubok osećaj neostvarene pravde. Međutim, da bi se u potpunosti razumeo značaj masakra u Suhareci, mora se staviti.