Priča Šeremeta Sejdiua, kako su njegova četiri sina ubile srpske snage

Skenderaj, 1. mart 2026. 09:10

Svakog 28. februara, on otvara sobu svoje kuće mnogim gostima.

Šeremet Sejdiu, unutra, ima mnogo uspomena koje se poklapaju sa ovim datumom.

U dvorištu svoje kuće u Čirezu, Skenderaj, pre 28 godina, njegova četiri sina su ubile srpske snage.

Čežnju za njima ublažava gledajući njihove fotografije koje je stavio na čelo.

Sejdiu, sada 84-godišnjak, još uvek se seća trenutka kada je saznao da njegova četiri sina više nisu živa.

„Rekao sam da vidi zarobljenike, žena je rekla: ‘Ostali smo bez dece, jeste li videli?’ rekla je: ‘Jesam’, rekao sam: ‘Kako ste videli?’“ Otišao sam, kako je Bog rekao, nisam znao kojim putem da idem. Rekao sam: „U Božjim rukama, šta da radim?“ Kada sam video Halimijevo telo, video sam dvojicu oborenu. Rekao sam: „Dve glave, ubili smo ih.“ Kada sam stigao tamo, ovde su ubijena dva čoveka. Nazmija i Bekimi su ubijeni. Sledećeg dana su odneli Bedrija i Bećirija i doneli ih ovde u kanti. Onda ih je 10.000, 20.000 umrlo, ali kada mi Srbi nismo čekali, moj brat, ja sam“, kaže Šermet Sejdiu, otac četvorice ubijenih sinova.

Sejdiu je tragediju teško doživeo. Kaže da je snagu da se nosi sa bolom pronašao u Bogu.

„Našao sam snagu u Bogu u ljudima, kao ljudi, ljudi, znali smo, složili se, govorili reči, ti si prihvatio tu reč i sećam se kako si dobro govorio, kako si dobro govorio i ja sam se oslanjao na Boga, sve te dobre reči, Bog je to ovako napisao, moram se složiti… Nisam mogao da spavam, uzeo sam ih za grlo, otišao sam i pao, taj ujak me nije poznavao, uzeo sam Bećira, i Bekima, smirite se, oni su na tom mestu, razdvojeni su, OVK ih nije razdvojila, verujte mi, dolazio sam četiri puta, četvrtog sam uzeo za grlo, ne ostavljajte jednog nego četvrtog“, kaže Tevi1.

Pre poslednjeg oproštaja, Sejdiu je tela četvorice dečaka pokrio nacionalnom zastavom.

Ovaj trenutak je ovekovečen kroz ovu fotografiju.

„Možeš li doći i sesti prekrštenih nogu?“ Rekao sam da, svakako, čak me nateraj da neko pokrije tela. Evo me, stavi čaršave na sinove. Rekao sam, kume, nisu kao Adžetovi. Brahim ih je odveo ovde i doveo u kuću. Razbili su mi vrata i prozore. Srećni su što vide vojsku kako trči okolo sa svim svojim stvarima. Nemojte ih izneveriti. Rekao sam: „Šta će da rade? Neka dođu i vide šta su ovde uradili? Ubili su ih.“ – kaže Sejdiu.

Ispred kuće, Sejdiu je postavio nadgrobni spomenik svoje četvorice sinova, o kome se svakodnevno brine.