Hrabri protesti u Srbiji i zakopani zločini

Beograd, 11. jul 2025.

Hrabri studenti koji protestuju u Beogradu i drugim gradovima možda ne nose transparente o Srebrenici ili masovnim grobnicama zakopanim pod srpskom zemljom. Ali njihova pobuna je povezana sa istom istinom: država koja štiti političku elitu, takođe štiti i ratne zločince.

Fred Abrahams

Već mesecima, srpski studenti prkose pretnjama i hapšenjima, puneći ulice snažnim protestima. Njihovi zahtevi su jasni: kraj korupcije, zloupotrebe vlasti i dugogodišnje vladavine predsednika Aleksandra Vučića. Oni žele transparentnu vlast, slobodne medije i sudove koji sprovode zakon, a ne koji služe moćnicima.

Sadašnje pitanje glasi: kako izgraditi svetliju budućnost bez otvorenog suočavanja s mračnom prošlošću Srbije – i kako povezati borbu za pravdu u zemlji sa odgovornošću za zločine koji su prevazišli granice i generacije.

Ova veza postaje jasna danas, dok Bosna i Hercegovina obeležava 30. godišnjicu genocida u Srebrenici. Na ovaj bolan jubilej, preživeli i porodice žrtava, zajedno sa mnogima širom sveta, podsećaju na masakr koji su bosanske srpske snage počinile nad više od 8.000 bošnjačkih muškaraca i dečaka – najteži zločin u Evropi od Drugog svetskog rata.

Vučićeva vlada i dalje negira ulogu Srbije u pomaganju i podršci ovom zločinu. U međuvremenu, demokratski pokret koji vode studenti suočava se sa pitanjem kako, ili da li uopšte, da se bavi ovim teškim nasleđem.

Neki kritičari optužuju studente da namerno izbegavaju ovu temu kako bi umirili nacionalističke struje. Drugi smatraju da nije pravedno očekivati od mladih – od kojih mnogi tada još nisu bili rođeni – da nose odgovornost za zločine počinjene pre nekoliko decenija.

Bez obzira na mišljenje, veza se ne može ignorisati: društvo koje teži demokratiji i vladavini prava mora se iskreno suočiti sa zločinima prošlosti, inače će temelji njegove pravde biti slabi.

Uzmimo najnoviji primer Vlastimira Đorđevića, koji je predvodio srpsku policiju tokom režima Slobodana Miloševića i rata na Kosovu 1998–1999. Prošlog meseca, Đorđević se vratio u domovinu nakon što je odslužio 18 godina zatvora prema presudi Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju zbog ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti.

Samo nekoliko dana po povratku, pojavio se sa ponosom na ceremoniji preimenovanja jedne ulice u čast specijalnih policijskih jedinica koje je nekada komandovao – snaga odgovornih za mučenja, masovna ubistva, seksualno nasilje i prikrivanje skoro 1.000 tela kako bi se uništili dokazi.

Ovi ostaci, bačeni u masovne grobnice unutar policijskih kompleksa i drugih lokacija širom Srbije, još uvek nisu u potpunosti otkriveni.

Njegovo srdačno dočekivanje nije bilo slučajno. I drugi visoki zvaničnici osuđeni pred UN tribunalom vratili su se kući uz aplauze. Govore na javnim skupovima, pojavljuju se na državnoj televiziji i poriču zločine za koje su osuđeni – dok domaći sudovi za ratne zločine stagniraju, a visoko rangirani osumnjičeni ostaju nedodirljivi.

Hrabri studenti koji protestuju u Beogradu i drugim gradovima možda ne nose transparente o Srebrenici ili zakopanim grobnicama širom Srbije. Ali njihova borba je vezana za istu istinu: država koja štiti političke moćnike je ista ona koja štiti ratne zločince. Vlada koja zakopava istinu o prošlosti ne može se smatrati sposobnom da donese pravu pravdu, transparentnost i istinsku demokratiju.

Fred Abrahams je izveštavao o Balkanu u okviru međunarodne nevladine organizacije „Human Rights Watch“ od 1993. do 2000. godine. Svedočio je na suđenjima za ratne zločine protiv Slobodana Miloševića, Vlastimira Đorđevića i drugih srpskih lidera.