Kako je paljenje američke ambasade u Beogradu organizovano pre 18 godina od strane sadašnje Vučićeve mreže moći

Priština, 23. februar 2026, 08:46

Pre osamnaest godina Beograd je zapalio jednu ambasadu i zajedno s njom spalio iluziju da je Srbija zauvek izašla iz politike ulice i mase.

Paljenje Ambasade Sjedinjenih Američkih Država nije bio samo čin vandalizma, već politički akt. Bio je to poruka Zapadu, dozvoljena i podstaknuta od elite koja je odlučila da igra na kartu nacionalizma kako bi opstala na vlasti.

Četiri dana nakon što je Kosovo proglasilo nezavisnost kao republika, režim predvođen Vojislavom Koštunicom mobilisao je masu pod sloganom „Kosovo je Srbija“. Ambasadu SAD zahvatio je požar, jedna osoba je izgubila život, a Srbija se pred svetom pojavila kao država koja ili nije mogla ili nije želela da kontroliše ekstremizam koji je sama podstakla.

Ali istorija se ne završava vatrom. Ona tu počinje, jer ljudi koji su pomogli u organizovanju tog protesta danas su na čelu srpske države. Marko Đurić, Petar Petković i Miša Vacić nisu nestali na marginama istorije. Napredovali su, uzdignuti su na funkcije i postali zvanična lica diplomatije, dijaloga i „stabilnosti“.

Režim Koštunice dozvolio je radikalizaciju ulice, režim Aleksandra Vučića je institucionalizovao. Nije bilo čišćenja političke elite. Nije bilo moralnog distanciranja od 21. februara 2008. Naprotiv, usledila je integracija protagonista u najviše strukture vlasti.

Marko Đurić, povezan sa organizovanjem protesta u to vreme, kasnije je imenovan za ambasadora Srbije u Vašingtonu, gde je služio od 2020. do 2024. godine. Upravo država čija je ambasada bila zapaljena u Beogradu postala je destinacija njegove diplomatske karijere. To imenovanje nije bilo simbol pokajanja, već simbol sistema koji ne kažnjava, već nagrađuje lojalnost.

Danas, kao ministar spoljnih poslova, Đurić govori o partnerstvu i stabilnosti. Ipak, njegova politička karijera vezana je za trenutak kada je Srbija izabrala otvorenu konfrontaciju sa Zapadom. On nije samo zvaničnik, već simbol konfrontacione politike koja proizvodi krize radi konsolidacije vlasti u Beogradu.

Petar Petković sledio je sličnu putanju. Od kabineta Koštunice 2008. godine do čela takozvane Kancelarije za Kosovo i glavnog pregovarača u Briselu. Predstavlja se kao tehnički menadžer dijaloga, ali se njegova javna komunikacija često oslanja na mobilizujuću retoriku koja podržava narativ opsade i viktimizacije. Dijalog spolja, tenzija iznutra. To je formula.

U međuvremenu, Miša Vacić predstavlja najjednostavniju verziju te političke kulture. Kao osnivač ultranacionalističkog pokreta „Naši 1389“, otvoreno je u intervjuima za medije povezane sa Kremljom, uključujući RT, izjavio da Srbija treba da sledi model Rusije na Krimu kako bi „vratila“ Kosovo. To nije izolovana retorika, već deo narativa koji slobodno cirkuliše u javnoj sferi Srbije, često bez političkih posledica.

Upravo tu postaje jasna kontinuitet između Koštunice i Vučića. Prvi je dozvolio da ulica govori kroz vatru, drugi je naučio da tu energiju koristi kao političku rezervu. Vučić je shvatio da nekontrolisani nacionalizam nosi rizik međunarodne izolacije, ali da je kontrolisani nacionalizam moćan instrument za konsolidaciju unutrašnje vlasti.

Paljenje Američke ambasade ostaje tamna mrlja u međunarodnim odnosima Srbije. Ipak, nije bilo jasne političke odgovornosti za klimu koja je omogućila taj čin. Elita koja je inspirisala ili tolerisala mobilizaciju tog dana nije marginalizovana, već je reciklirana.

Taj reciklažni model jeste suština aktuelnog režima. Pod Vučićem, lojalnost je glavna valuta. Oni koji pokažu spremnost da se mobilišu u kriznim trenucima nagrađuju se funkcijama. Oni koji održavaju oštru naraciju o Kosovu, ali umeju drugačije da govore u Briselu i Vašingtonu, postaju deo diplomatskog aparata.

Zato 21. februar 2008. nije samo datum. To je nedovršeni moralni test. Bio je to trenutak kada je Srbija mogla da izabere državničku odgovornost, a umesto toga izabrala je simboličku konfrontaciju. Činjenica da organizatori tog dana danas stoje na vrhu vlasti pokazuje da sistem nikada nije sproveo ozbiljnu refleksiju.

Požar u ambasadi je ugašen. Ali politička kultura koja je dozvolila taj požar nastavlja da generiše tenzije, upravljane krize i realnost u kojoj se prošlost nikada ozbiljno nije suočila sa sobom, piše The Balkan Report.