29 godina od pogibije trojice simboličnih vojnika OVK

Priština, 31. januar 2026. 09:36

31. januara 1997. godine odigrala se jedna od prvih većih bitaka pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova.

Trojica stratega, Zahir Pajaziti, Hakif Zejnulahu i Edmond Hodža, putovali su iz Prištine ka Vučitrnu, sve dok njihovu grupu nije otkrila srpska bezbednost, koja je postavila zasedu u selu Pestovo, gde su trojica herojski poginula u borbi sa njima.

Zahir Pajaziti je započeo svoje vojne aktivnosti tokom 90-ih.

U okolnostima stvorenim tokom generalnih štrajkova na Kosovu održanih 3. septembra 1990. godine, Zahir i drugi aktivisti počeli su da rade na uspostavljanju bezbednosne mreže na Kosovu.

Kao rezultat ovog rada, Zahir i aktivisti Orlanija stvorili su Štab gerilske jedinice u Orlaniju, piše KP.

Godine 1991, nakon što su ilegalne aktivnosti na Kosovu počele da se koordinišu sa legalnim, Zahiri je otišao u Albaniju u vojne svrhe.

Po povratku na Kosovo 1992. godine, njegova grupa je otkrivena i Zahiri je morao da radi u ilegali nekoliko meseci.

Do 1992. godine doprinosio je snabdevanju oružjem štaba stvorenog u oblasti Orlani.

Tokom 1994. godine, Zahiri je počeo da se angažuje u drugim delovima Kosova za stvaranje OVK. Tako je jedan od osnivača Generalnog štaba OVK i njegov član od samog početka, odakle počinje koordinacija političkih i vojnih aktivnosti.

Zahiri se u ovom trenutku ističe kao odličan organizator i realizator gerilskih napada protiv srpskih snaga na Kosovu, posebno u regionu Lapa.

Za sve svoje aktivnosti, najveću pomoć mu je pružio njegov rođak Fadil Pajaziti, koji je bio biznismen i skoro sva njegova finansiranja su dolazila od njega.

Dana 31. januara 2008. godine, na 11. godišnjicu pada, predsednik Kosova, Fatmir Sejdiu, odlikovao je Zahira Pajazitija najvišim državnim odlikovanjem Kosova, Ordenom heroja Kosova.

Zahir je bio vođa jedne od glavnih grana rata, koja se kasnije, prirodno, spojila sa Oslobodilačkom vojskom Kosova. Kao vođa jedne od glavnih grana rata, bio je i jedan od suosnivača Oslobodilačke vojske Kosova.

Edmond Hodža bio je jedinstvena osoba koja je imala na umu stvaranje novih dimenzija svoje porodične tradicije ili Kosova.

Pošto je sa šest godina, kada je još bio dete, video hapšenje i zatvaranje svog starijeg brata, Džavitija, pošto je iz toga video da je bilo bola, ali da nije bilo sloma, odlučio je da postane stub nesalomljivosti, ma koliko to bilo bolno.

Edmondi je bio student između želje da postane vojnik i naučnik, mladić koji je izabrao da živi drugačijim, a opet veoma mladalačkim životom; možda više od svega, želeo je da krene putem koji je njegov narod otvorio, sa svim bolom koji je nosio, sa svim krvoprolićem koje su doživeli i koje će doživeti.

Hakif Zejnulahu ima kontradikciju između svoje tišine i rada koji je obavio. Ako je njegova tišina izvanredna, i njegov rad je izvanredan.

To je jedan od najposebnijih slučajeva rata, kada je važna ličnost poput njega ostala, sa dubokom prirodnošću, na mestu koje joj je dodeljeno, kao zamenik i pomoćnik Zahira Pajazitija, i sve to je bilo veoma tiho.

Hakif i Zahir nisu bili samo nećak i ujak, već su imali sve vrline zajedničke.