Joseph: Kosovo kao model za mir u Ukrajini

Prishtina 01. decembar 2025. 13:50

Edvard P. Džozef, predavač na Univerzitetu Džons Hopkins u SAD i ekspert za upravljanje konfliktima, predlaže strategjin pristup za postizanje mira u Ukrajini zasnovan na modelu Kosova.

On je ovu ideju obradio i u analizi objavljenoj u akademskom časopisu SAIS Review of International Affairs.

Govoreći za Radio Slobodna Evropa, Džozef objašnjava da bi primena principa Rezolucije 1244 u Donbasu – međunarodna administracija, raspoređivanje mirovnih trupa i odlaganje pitanja suvereniteta – mogla da ponudi Ukrajini bezbednosne garancije bez potrebe da prihvati rusku aneksiju regiona.

Džozef takođe ocenjuje napore administracije Trampa, naglašavajući da je ona stavila u fokus postizanje mira u Ukrajini i donela novu dinamiku u proces pregovora.

Gospodine Džozef, predlažete primenu kosovskog modela u Donbasu. Koja je najvažnija lekcija sa Kosova za koju verujete da se može primeniti u Ukrajini danas?

Edvard P. Džozef: Najvažnija i najzanimljivija stvar u korišćenju kosovskog modela u Donbasu – dakle u Ukrajini – za postizanje primirja jeste da ga ruski predsednik Vladimir Putin podržava.

To je polazna tačka, ali ne i jedina. Putin već više od dve decenije insistira da Rezolucija 1244 mora da se poštuje. Putin takođe stalno ponavlja da su Kosovo i Ukrajina ista stvar.

Ideja o korišćenju jednog modela je sasvim primerena. Američka administracija uzima elemente i iz plana za Gazu. Ali mislim da je kosovski model mnogo relevantniji od onog za Gazu. Putin taj model veoma dobro poznaje.

Ali kritičari tvrde da je Kosovo bio jedinstven slučaj sa snažnim međunarodnim konsenzusom, za razliku od Ukrajine. Zašto verujete da bi takav model ipak mogao da funkcioniše?

Edvard P. Džozef: Rezolucija 1244 iznela je pitanje suvereniteta van rasprave, ne poričući niti proglašavajući nezavisnost Kosova, ali je zaustavila konflikt i otvorila put međunarodnoj administraciji i prisustvu mirovnih trupa na Kosovu.

Isti princip primenio bi se i u Donbasu, a rasprava o tome kome on pripada bila bi odložena – sa budućim referendumom kao načinom rešavanja. Putin podržava referendume – organizovao ih je i na Krimu i u delovima Donbasa koje kontroliše Rusija. Dakle, dobio bi dve stvari koje ne osporava: model 1244 i referendum.

Sa ovim modelom mogao bi da „dobije“ i još više teritorije, po mom mišljenju – čak i više nego što nudi plan Donalda Trampa. Mogao bi da dobije i zapadne delove Donbasa, koji su za Ukrajinu najosetljiviji, jer bi time Rusija imala direktan uticaj na celu zemlju i mogla bi da otvori još jedan pravac prema Kijevu.

Ali morao bi da prihvati jedan uslov – kao što je to učinilo i Kosovo. Morao bi da prihvati međunarodnu administraciju Donbasa – bilo od strane UN, bilo od strane OEBS-a.

Rusija je stalna članica Saveta bezbednosti i verovatno joj odgovara administracija UN, jer stalno insistira da UNMIK ostane na Kosovu.

Da li mislite da bi Ukrajina prihvatila ovakav plan?

Edvard P. Džozef: Za Ukrajinu bi to bio povoljan pristup. Prvi razlog: Kijev ne bi morao da prizna rusku aneksiju Donbasa. Zatim bi status Krima mogao da se ostavi za kasnije pregovore, pošto su šanse za njegovo vojno vraćanje minimalne.

Drugi, i najvažniji razlog za predsednika Ukrajine Volodimira Zelenskog, jesu bezbednosne garancije. Kosovski model bi doneo međunarodnu administraciju UN ili OEBS-a, koja bi odmah zaustavila rusifikaciju – uvođenje ruskih pasoša, vojnu indoktrinaciju dece i prepreke za raseljene koji žele da se vrate kući.

Pod ovom administracijom formirali bi se i međunarodni komisijski organi za imovinu.

Kao na Kosovu, u Donbas bi bile raspoređene mirovne trupe, a kako bi to bilo prihvatljivije za Rusiju, te trupe mogle bi da dođu iz Afrike ili Azije, ne nužno iz Evrope.

Dakle, suština je da, kada se pitanje suvereniteta privremeno stavi po strani, svaki drugi element postaje mnogo lakši za pregovore.

Da li ste imali priliku da ovu ideju diskutujete sa nekim američkim zvaničnikom?

Edvard P. Džozef: To je veoma dobro pitanje, ali ne mogu da potvrdim takve razgovore, jer bi zatim došlo pitanje: sa kim? Mogu reći samo da bi za mene bilo sasvim logično i prirodno da o ovome razgovaram sa američkim zvaničnicima.

Kako vidite trenutne napore američke administracije za mir u Ukrajini?

Edvard P. Džozef: Predlog administracije Trampa polazi od premise da je Rusija jača strana, a Ukrajina slabija, te da čitav proces treba graditi oko ruskog stava i zahteva.

Pozitivno je – i Trampu treba priznati zasluge za to – da, za razliku od Bajdena, on daje prioritet postizanju mira. To je dobro i donelo je novu dinamiku. Stvorio je osećaj da je sve ovo usmereno na okončanje rata, a ne na poraz Rusije ili slanje poruke o globalnom poretku.

Problem je, međutim, što dogovor zasnovan samo na stavovima jače strane ne daje najbolje rezultate ako je cilj održivo rešenje. Takav dogovor rizikuje da gurne Ukrajinu u „tihu predaju“.

Pametniji pristup bio bi kombinovanje spremnosti za pregovore sa Putinom sa paralelnim jačanjem Ukrajine i povećanjem pritiska na Rusiju.

Tramp je zaista napravio neke korake u tom pravcu – sankcije energetskim kompanijama Rusije imale su veoma pozitivan efekat. Ali je odustao od nekih poluga pritiska.

Na primer, odluka da se javno isključi mogućnost slanja raketa „Tomahawk“ Ukrajini. Ako se već ne žele poslati, zašto to reći javno? To je poluga koja može naterati Putina da razmisli da bi SAD mogle da idu dalje u podršci Ukrajini.

**Diplomatski napori SAD za mir u Ukrajini**

Visoki američki zvaničnici održavaju intenzivne sastanke sa ukrajinskim i ruskim predstavnicima u nastojanju da okončaju rusku invaziju na Ukrajinu.

„Imamo jasne smernice i prioritete: zaštita interesa Ukrajine, suštinski dijalog i napredak na osnovu rezultata postignutih u Ženevi“, rekao je Rustem Umerov, šef Saveta za bezbednost i odbranu Ukrajine, nakon sastanka 30. novembra sa visokim američkim zvaničnicima na Floridi.

Američki državni sekretar Marko Rubio opisao je ove razgovore kao „veoma produktivne“, ali je rekao da je potrebno još rada da bi se finalizovao plan za okončanje rata.

Početni američki predlog od 28 tačaka zabrinuo je ukrajinske zvaničnike i, prema izveštajima, razbesneo Zelenskog. Nakon dodatnih razgovora izrađen je novi plan od 19 tačaka, koji ostavlja neka ključna pitanja nerešena, uključujući sudbinu dela Donbasa, aspiracije Ukrajine za NATO i moguće ograničenje veličine ukrajinske vojske.

**Takođe tvrdite da bi članstvo Srbije u NATO-u bilo strateški napredak za Ukrajinu. Koliko je realan ovaj scenario, s obzirom na politiku Srbije i snažna proruska osećanja?**

Edvard P. Džozef: To bi bio dodatni pritisak na Putina. Po mom mišljenju, to bi bilo ravno potapanju „Moskve“, ruske ratne krstarice koju je Ukrajina uništila dronom.

Članstvo Srbije u NATO-u bio bi balkanski ekvivalent potapanju „Moskve“. Zašto? Zato što je Srbija „Moskva“ Rusije na Balkanu. Srbija je brod preko kojeg Rusija projektuje svoj uticaj na ceo region.

Ako bi se taj „brod“ potopio ili uplovio u NATO vode, to bi bio ogroman udarac za Rusiju – i Kinu – jer i Rusija i Kina vide Srbiju kao ključnu stratešku partnerku i glavnu platformu uticaja na Balkanu.

Vaše pitanje je veoma vredno: zašto bi Srbija to uradila, imajući u vidu veliku naklonost prema Rusiji? Postoji nekoliko razloga – čak jedan koji bi Vučiću gotovo onemogućio da odbije takvu ponudu od Trampa.

Prvo, Tramp je izuzetno popularan u Srbiji i veoma autoritativna figura. Za Vučića bi bilo veoma teško da mu kaže „ne“.

Tramp je tokom prvog mandata pokušao da donese mir između Kosova i Srbije – tako da mu region nije nepoznat. Često tvrdi da je „zaustavio rat između Srbije i Kosova“.

Drugo, Vučić je politički oslabljen. Antivladini protesti traju godinu dana, a on je toliko nesiguran da ne sme da raspiše nove izbore – što je ranije često radio.

Prihvatanje ovakvog plana potpuno bi promenilo unutrašnju političku situaciju. Protesti više ne bi bili u centru pažnje – fokus bi prešao na ovaj istorijski događaj.

Naravno, mnogi proruski akteri nazvali bi ga izdajnikom. Ali veliki deo opozicije to bi podržao, jer članstvo u NATO donosi reforme, napredak ka EU i kraj politike „sedenja na dve stolice“.

**Koji faktori čine ovaj scenario realnim izvan popularnosti Trampa u Srbiji?**

Edvard P. Džozef: To je potpuno realno, jer proširenje NATO-a na Balkanu ništa ne košta SAD. Ne postoji nijedna pretnja na Balkanu sa kojom NATO ne bi mogao da izađe na kraj.

Balkan je već okružen NATO državama. Tri od šest zemalja Zapadnog Balkana su članice NATO-a. Srbija je jedina koja tvrdi da ne želi članstvo. Bosna i Hercegovina formalno želi članstvo, a Kosovo svakako teži tome.

Dakle, Srbija je usamljena u tom pogledu. Okružena je Bugarskom, Rumunijom, Hrvatskom i Crnom Gorom – sve članice NATO-a.

Pored toga, Srbija ima dobre odnose sa NATO-om. Imala je sastanke sa Markom Ruteom i Jensom Stoltenbergom. Srbija podržava i misiju NATO-a na Kosovu, KFOR. Ne tvrdi da je KFOR okupatorska sila; naprotiv, u Beogradu često traže povećanje broja vojnika KFOR-a.

Srbija ima dobre odnose i sa američkom vojskom. Da privatno pitate srpske generale, mnogi bi želeli članstvo u NATO-u, jer bi to ojačalo srpsku industriju oružja i municije.

Pored ponude da se Srbiji otvori put ka NATO-u, Tramp bi isto ponudio i Kosovu.

To bi značilo da bi kosovski premijer morao da potpiše statut Zajednice opština sa srpskom većinom – ne samo da ga pošalje Ustavnom sudu. Vučić traži ZSO godinama i time bi je dobio.

Ali četiri zemlje NATO-a još ne priznaju Kosovo – Grčka, Rumunija, Slovačka i Španija…

Edvard P. Džozef: Prvo, ovde govorimo samo o putu ka članstvu u NATO-u, pa one ne moraju odmah da priznaju Kosovo.

Drugo, Grčka bi, čim kosovski premijer potpiše statut ZSO, sigurno priznala Kosovo, bez obzira na Srbju. Kada to uradi Grčka, lakše će biti i Rumuniji, Slovačkoj i Španiji.

Ali od njih se ne traži odmah priznanje, već samo da ne blokiraju pristupanje.

Za tri godine situacija bi mogla biti sasvim drugačija. Tenzije bi se smanjile, trgovina i odnosi bi se povećali.