Basara: Srbija krije svoje zločine na Kosovu 150 godina

Priština, 9. avgust 2026. 21:05

Institucionalni tragovi Srbije na Kosovu izbrisani su u Kumanovu 1999. godine, uveren je poznati srpski pisac Svetislav Basara. U intervjuu za časopis „Radar“ objašnjava zašto su autokratski režim Aleksandra Vučića i aktuelna studentska pobuna podjednako katastrofalni za zemlju. Prema njegovim rečima, sukob između njih ne nudi nadu za promenu, već podseća na izazov gde će, ko god da pobedi, srpsko društvo biti veliki gubitnik.

U intervjuu za nezavisni srpski časopis „Radar“, jedan od najistaknutijih srpskih pisaca i najoštriji kritičar nacionalizma, Svetislav Basara, opširno je govorio o dubokoj političkoj i društvenoj krizi koja je zahvatila Srbiju.

U svom najnovijem romanu „Đinđić: Sećanja s one strane groba“, Basara analizira skoriju srpsku istoriju, počev od kosovskog pitanja do Aleksandrovog osvajanja države, uloge crkve i odgovornosti političkih elita predvođenih Vojislavom Koštunicom i Borisom Tadićem.

Komentarišući trenutnu politiku režima prema Kosovu, Basara se nije složio sa tvrdnjom da Aleksandar Vučić briše poslednje tragove srpskog državnog prisustva na Kosovu. Rekao je da su poslednji tragovi srpskog državnog prisustva na Kosovu izbrisani u procesu koji je geopolitički završen mnogo ranije.

Prema Basarinim rečima, poslednji tragovi srpske državnosti na Kosovu su efikasno izbrisani na dan potpisivanja Kumanovskog sporazuma 1999. godine. Sve strukture ili „institucije“ za koje je Beograd tvrdio da ih je tamo održao posle rata nisu ništa više od lažnih slika stvorenih za unutrašnju političku potrošnju, baš kao što su to postale i same institucije Republike Srbije, dodao je Basara.

Prema rečima srpskog pisca, pad Srbije u sadašnje stanje ne može se pripisati isključivo Aleksandru Vučiću, pa čak ni samo Slobodanu Miloševiću. Basara tvrdi da je sadašnja situacija proizvod ostataka gurnutih pod tepih više od jednog i po veka.

„Vučić nije taj koji je učinio Srbiju takvom kakva jeste; on je samo skinuo rukavice i poslednji veo sa njenog ružnog lica. Tepih pod kojim su više od jednog i po veka režimi skrivali svoje zločine i prljava dela je istrulio, a smrdljivi sadržaj je izašao na površinu“, kaže Basara.

Dodaje da je današnja politika kontinuirana i strukturna: epski rat za Kosovo, ksenofobija, mržnja prema Zapadu i klerikalizam u stilu fašiste Dimitrija Lotića, decenijama negovan od strane nacionalističkih intelektualaca, a u 21. veku adaptiran od strane ideologa poput Dobrice Ćosića.

Jedan od najupečatljivijih delova intervjua tiče se lika bivšeg prozapadnog premijera Zorana Đinđića i pozadine njegovog atentata 2003. godine. Basara otkriva da Đinđić više nije imao nikakve šanse da preživi politički ili fizički, jer je pokušao da prekine ciklus nacionalizma i napravi strukturne promene.

„Đinđić je ubijen iako nije trebalo da bude ubijen. Shvatio je da ne može da uradi ništa što je planirao zbog prepreka i već je pregovarao sa nekoliko evropskih univerziteta da napusti politiku nakon prvih izbora. Njegov politički krug je to znao. Ubili su ga delimično iz čistog besa, a delimično da pošalju poruku: ‘Ovako će završiti svako ko se usudi da poremeti red na čaršiji’“, tvrdi Basara.

Prema njegovim rečima, neposredni naslednici vlasti nakon atentata – Vojislav Koštunica i Boris Tadić – bili su prvi korisnici koji su uživali neograničenu moć osam godina, otvarajući put povratku radikala.

Basara direktno optužuje Koštunicu za uspostavljanje „državnog kontinuiteta“ sa Miloševićevim strukturama, podršku oružanoj pobuni jedinice JSO i korišćenje državnih i klerikalnih sredstava za blokiranje reformi.

O ulozi SPC i klerikalizma, Basara pominje slučajeve direktne političke i sudske intervencije, kao što je zatvaranje istraga o pedofiliji protiv vladike Pahomija po direktnom političkom naređenju Koštunice, ili promocija fašističkih i vojnih ideja pod maskom religije.

Upitan o načinu na koji je Aleksandar Vučić zauzeo svaku poru države, službi bezbednosti i medija, Basara podvlači da je Vučić preuzeo vlast kao poklon Tadićevih neuspeha i nesposobnosti samoproglašenih demokratskih elita.

Danas je granica između države i mafije potpuno izbrisana, ali to nije nešto novo budući da su, prema njegovim rečima, najviši organi policije i tajne službe takođe bili umešani u egzekuciju sopstvenog premijera zemlje pre dve decenije.