Kandić: Srpska policija je bila upoznata sa masovnom grobnicom u Maloj Kaludri

Priština, 1. avgust 2026. godine, 9.55

Direktorka Fonda za humanitarno pravo u Beogradu, Nataša Kandić, upozorava da je srpska policija za zločin znala još od dana ubistva, ali da je umesto da ga istraži i uhapsi počinioce, naredila da tela budu zakopana. Prema njenim rečima, na taj način ubijeni albanski civili pretvoreni su u posmrtne ostatke koje je trebalo ukloniti, dok je zločin trebalo prikriti.

Sumnja se da se u selu Mala Kaludra, u opštini Zubin Potok, nalazi masovna grobnica nestalih albanskih civila tokom rata na Kosovu. Reč je o jednom od najtežih zločina tog perioda – 23 Albanca ubijena su 19. aprila 1999. godine, dok javnost dokaze o tome ima još od 2013. godine, piše RTK.

Do danas nije sprovedena nijedna konkretna istraga.

Svedočenje koje je otkrilo zločin

Informacija o mogućoj masovnoj grobnici dospela je u javnost 7. januara 2013. godine, kada je list „Zëri“ objavio tekst i svedočenje Srbina Ranka Tepavca o ubistvu 23 albanska civila i tajnom zakopavanju njihovih tela u dolini sela Mala Kaludra. Tepavac je ovo svedočenje dao istražiteljima UNMIK-a i Policije Kosova još 7. februara 2003. godine, navodi se u autorskom tekstu direktorke Fonda za humanitarno pravo u Beogradu Nataše Kandić, objavljenom na portalu „Peščanik“.

Nataša Kandić piše da je Tepavac detaljno opisao događaj: tokom rata boravio je u Velikoj Kaludri i video grupu albanskih civila koju je zaustavila grupa Jovice Utvića iz Male Kaludre. Utvić im je, kako navodi Kandić, oduzeo novac i dragocenosti, obećavši im da će ih pustiti da nastave put prema Ulcinju, ali im je potom naredio da se vrate i, čim su to učinili, otvorio vatru na njih i ubio ih. Neko od meštana odmah je obavestio policiju o ubistvu. Policija je stigla u selo i, prema svedočenju Tepavca, naredila: „Zakopajte one koje ste ubili“.

Fond za humanitarno pravo u Beogradu i Fond za humanitarno pravo Kosova nemaju podatke da su UNMIK i Policija Kosova nakon 2003. godine preduzeli bilo kakav korak kako bi proverili lokaciju ili sproveli istragu.

Put prema Maloj Kaludri

Detaljna rekonstrukcija događaja objavljena je 2024. godine u drugoj knjizi Fonda za humanitarno pravo u Beogradu, „Knjiga sećanja Kosova“, pod naslovom „Dostojanstvo za nestale“.

Početkom aprila 1999. godine među aktivistima Demokratskog saveza Kosova (DSK) u Mitrovici proširila se vest da srpska policija hapsi istaknute članove stranke. Zbog toga se grupa aktivista – među kojima su bili Faruk Spahiu (kasnije predsednik Južne Mitrovice od 2000. do 2005. godine), Adem Bećiri, Adem Ademi, Sahit Berani, Hasan Dervari i Demir Ahmeti – sklonila u selo Kotorr.

Tamo su stupili u kontakt sa Džaferom Behramijem, dobrim poznavaocem terena, koji je pristao da ih preko planina prebaci prema Crnoj Gori. Grupi su se pridružili i mnogi drugi meštani – ukupno oko 20 osoba, među kojima su bili članovi porodica Meziu i Ujkani, kao i Idriz Recaj.

Kolona je iz Kotorra krenula 19. aprila 1999. godine oko 15 časova, u pravcu Crne Gore. Behrami ih je upozorio da je put izuzetno opasan, ali su svi insistirali da nastave. Sa njima je krenuo i pripadnik OVK-a Šaban Abazi, naoružan bombama.

Podela grupe i pucnjava

Kolona je tokom cele noći išla kroz šume oko sela Prevljaka. Kada su u daljini ugledali svetla i, u panici, pomislili da su to srpske snage, grupa se podelila. Dozivali su jedni druge, ali im je vetar odnosio glasove. Ponovo su se okupili tek oko 20 minuta kasnije i tada primetili da nedostaju Dževat Ljauša, Faruk Spahiu i Ismet Ferizi.

Prema svedočenju koje je Faruk Spahiu 2001. godine dao Fondu za humanitarno pravo u Beogradu, čim je ugledao svetla, legao je na zemlju i ostao nepomičan; isto su učinili i Ismet Ferizi i Dževat Ljauša. Kada su ustali, nastavili su prema zapadu, noć proveli u napuštenoj kući, dok ih je narednog dana u Zubinom Potoku zaustavio naoružani civil i odveo u policijsku stanicu. Nakon ispitivanja su pušteni i vratili su se u Mitrovicu.

Ostatak kolone nastavio je prema Maloj Kaludri. Kada su sa jednog uzvišenja ugledali Srbe na suprotnom brdu, neko je povikao da beže. Zatim se začuo pucanj i naredba da stanu. Demir Ahmeti i Šaban Abazi, prema Behramijevom svedočenju iz 2021. godine, uspeli su da pobegnu, dok je Džafer Behrami krenuo za njima. Ostatak grupe vratio se prema potoku.

U blizini sela Dren, Demir Ahmeti je odlučio da se preda i krenuo prema kući srpskog šumara kojeg je poznavao, po imenu Lane. Behrami kaže da je čuo Demira kako doziva šumara po imenu, ali nisu čuli pucnje. Sutradan su se Behrami i Abazi vratili u Kotorr. Nakon rata, saznao je da su Dževat, Faruk i Ismet, koji su se te noći odvojili od kolone, preživeli.

Sudbina onih koji su nastavili put prema Maloj Kaludri ostala je nepoznata sve do Tepavčevog svedočenja 2003. godine.

Dehumanizacija žrtava

U svom tekstu za „Peščanik“, Nataša Kandić upozorava da je srpska policija za zločin znala još od dana ubistva, ali da je umesto da ga istraži i uhapsi počinioce, naredila da tela albanskih civila budu zakopana. Prema njenim rečima, prema žrtvama se postupalo kao prema posmrtnim ostacima koje je trebalo ukloniti, dok je zločin trebalo prikriti.

Kandić dodaje da su UNMIK i Policija Kosova od februara 2003. godine imali informacije o zločinu i mestu ukopa, ali nema podataka da je sprovedena bilo kakva delotvorna istraga ili provera lokacije. Takav pristup, kao i višegodišnje nepostupanje nadležnih institucija, prema njenim rečima, predstavlja nastavak dehumanizacije žrtava: njima je uskraćeno pravo na identitet i dostojanstvenu sahranu, dok je njihovim porodicama uskraćeno pravo na istinu, grob i mesto sećanja.

Potraga za istinom

Prema ranijim podacima, 19. aprila 1999. godine na području Drenice i Kaludre, u opštini Zubin Potok, oteta su 23 Albanca – takozvana „grupa intelektualaca“, od kojih je većina bila iz regiona Mitrovice. Ni posle više od 27 godina njihova sudbina nije u potpunosti rasvetljena.

Institucije Kosova više puta su saopštavale da zvanična dokumentacija ukazuje na umešanost Vojske Jugoslavije u ovaj zločin, istovremeno pozivajući na saradnju i otvaranje arhiva kako bi slučaj bio u potpunosti rasvetljen. Očekuje se da bi eventualna iskopavanja na ovoj lokaciji mogla da pomognu u rasvetljavanju jednog od najtežih zločina koje su srpske snage počinile na Kosovu tokom rata.

Porodice nestalih nastavljaju da tragaju za istinom i pravdom.