112 godina od Londonske konferencije, kada su velike sile promenile mapu Balkana

Priština, 29. jul 2025.

29. jul 1913. – Londonski sporazum i podela Albanije

Dana 29. jula 1913. godine, u okviru Konferencije ambasadora koja je održana tokom 1912–1913. u Londonu, potpisana je konačna odluka kojom je Kneževina Albanija priznata kao nezavisna država od Osmanskog carstva. Međutim, uz međunarodno priznanje, izvršena je i konačna podela albanskih teritorija, ostavljajući van granica oko 40% zemljišta naseljenog Albancima.

Priznanje sa velikom cenom

Konferencija ambasadora nije se ograničila samo na priznanje nezavisnosti Albanije, već je imala za cilj i preispitivanje granica na Balkanu, kao rezultat promena u odnosu snaga nakon Prvog balkanskog rata. Njene odluke su sprečile potpuno rasparčavanje Albanije, ali nisu sprečile secesiju albanskih pokrajina poput Kosova i teritorija Istočne Albanije (danas u Severnoj Makedoniji), dok se razmatrala i sudbina Čamerije na jugu.

Odluke su diktirali strateški i politički interesi velikih sila i susednih država, a ne etnografske realnosti na terenu. Albanija nije imala zvaničnog predstavnika na ovoj konferenciji, tako da je njena sudbina odlučena bez njenog sopstvenog glasa.

Uloga velikih sila

Konferencija ambasadora — poznata i kao Londonska mirovna konferencija — održana je u decembru 1912. godine u palati Sent Džejms, pod predsedavanjem britanskog ministra spoljnih poslova Ser Edvarda Greja. Prisustvovali su joj predstavnici šest velikih sila tog vremena: Velike Britanije, Francuske, Nemačke, Austrougarske, Rusije i Italije.

Austrougarska – ambasador Mere d’Artur fon Mere fon Mendsorf

Nemačka – ambasador Karl Maks Lihnovski

Italija – carski ambasador

Rusija – ambasador Benkendorf

Velika Britanija – Ser Edvard Grej

Francuska – predstavnici Ministarstva spoljnih poslova
U početku je konferencija suspendovana nakon državnog udara u Osmanskom carstvu 23. januara 1913. godine, ali je nastavljena 30. maja i potom je okončana odlukom od 29. jula 1913. godine, kojom su zapečatene nove granice regiona.

Posledice za Albaniju

Odluka konferencije bila je jednostrana i nepravedna prema Albancima:

Kosovo i Skopski vilajet dati su Srbiji

Čamerija i Južni Epir dati su Grčkoj

Najmanje 40% Albanaca ostalo je van granica nove albanske države

30% teritorije etničkih Albanaca uključeno je u ostale balkanske države

Konferencija je takođe imenovala međunarodnu komisiju za razgraničenje albansko-grčke granice, koja je delovala na osnovu strateških interesa, a ne na osnovu etničke stvarnosti stanovništva. Tako je Grčka dobila Južni Epir, područje koje su istorijski naseljavali Albanci.

Politički kontekst i dugoročni uticaj

Ova konferencija je održana u turbulentnom vremenu za Balkan i za Evropu uopšte. Osmansko carstvo je bilo u opadanju, dok je šovinizam susednih država jačao. Albanija je postala deo novog međunarodnog poretka, gde odluke o njenoj sudbini nisu donosili sami Albanci.

Iako je Londonska konferencija poznata po zvaničnom osnivanju albanske države, ona ostaje jedan od najkontroverznijih događaja u našoj istoriji, jer je otvorila rane podela i nedostatka istorijske pravde, što je duboko uticalo na kasniji politički, demografski i kulturni razvoj događaja.