„Izađi na svetlo“ sa rudarima koji su potresli temelje bivše Jugoslavije

Priština, 24. jun 2026. 12:04

Maestro Hazir Reka ponovo je otvorio arhivu svojih fotografija koje su obeležile jednu epohu. „Izađi na svetlo“ se vraća kroz kameru na horizonte rudnika Trepča, kako bi oživeo jedinstveno poglavlje koje obuhvata velike događaje iz 1988. i 1989. godine koji su potresli bivšu Jugoslaviju. Štrajk je mobilisao Albance, probudio solidarnost i pokazao srpskom režimu da i on može da se suoči sa otporom. Sve ovo i mnogo više može se pročitati na Rekinim fotografijama.

Štrajk rudara Trepče 1989. godine je, za mnoge istraživače, neka vrsta linije razdvajanja između vremena. Mnogi ljudi dolaze do zaključka da je raspad bivše Jugoslavije počeo upravo na Kosovu, oko 850 metara ispod površine zemlje, na horizontima rudnika Trepča u Startergu.

Priča o tih osam dana u februaru nikada nije završena. Svaka priča o oko hiljadu i trideset rudara je priča za sebe. Pored simbolike, štrajk je imao mnogo efekata. Mobilisao je Albance, probudio solidarnost i pokazao srpskom režimu da se i on može suočiti sa otporom. Sve ovo i mnogo više može se pročitati na fotografijama Hazira Reke.

U pratnji novinara Blerima Šalje i Halila Matošija, Reka je silazio do rudara da ispriča šta je video kroz svoj objektiv kao fotoreporter. Neke od tih fotografija danas izgledaju kao izložbe. I jesu. One otkrivaju dane kada se menjala istorija Kosova i cele bivše Jugoslavije. Fotografije Reke, tada za „Zerin i Rinis“, pokazuju manifestaciju nezadovoljstva i otpora rudarskih radnika. One okupljaju portrete koji se sada mogu videti kao glavni akteri kolektivne drame koja je nekada zahtevala svoja prava. Fotografije prikazuju rudare u demonstracijama 1988. i štrajku 1989. godine.

Na izložbi „Dalja n’drite“, otvorenoj u „Vili 1925“ u Prištini, veoma blizu zgrade opštine, vršilac dužnosti premijera Aljbin Kurti rekao je da fotografije ne prikazuju samo istorijske događaje, već čuvaju lica ljudi koji su čvrsto stajali u odbrani svojih prava i prava svih ostalih.

„Na svakoj slici vidimo hrabrost, solidarnost i istrajnost onih muškaraca i žena koji su postali simboli otpora na Kosovu. Ova izložba nas podseća da istorija ne živi samo u knjigama, ona živi u sećanjima i svedočanstvima i na fotografijama poput ovih, koje su preživele vreme da bi nam pokazale odakle smo došli i kakve su žrtve podnete na putu kojim smo išli kao narod“, rekao je on. Prema Kurtiju, Hazir Reka je, kroz svoj objektiv, ostavio arhivu kolektivnog sećanja.

Pisac Halil Matoši, Rekin tadašnji kolega novinar i njegov prijatelj, rekao je da je najbolnija, ali i najinspirativnija priča o preživljavanju u našem dobu vezana za rudare. Pokazao je da je 33 čileanska rudara, u San Hozeu, 5. avgusta 2010. godine, bilo zarobljeno na 700 metara dubine u pustinji Atakama. Rekao je da je dokumentarac snimljen o njima inspirisao čileansku fudbalsku reprezentaciju. Prema njegovim rečima, priča o kosovskim rudarima trebalo bi da inspiriše fudbalsku reprezentaciju i političare.

„Drama se odvija na obrnutom sedmom spratu, gde sunčeva svetlost ne sija, već poprima oblik ljudskih očiju koje zrače bedom.

Rudari su pretvoreni u skulpture ljudi koji mole za slobodu.

Živi spomenici od mesa i obojeni olovom, udarajući poslednjim kružcima svojih duša o zarđala vrata krvavog režima, oni svojim krikom vajaju sagu o slobodi Kosova.

Nacija se uzdigla, motivisana spremnošću na žrtvu ovih rudara“, rekao je. Prema njegovim rečima, rudari su, zajedno sa svojim vođama, Azizom Abrašijem i Burhanom Kavajom, zadali prvi udarac ovom fašizmu.

„Drugi udarac bila su dva prsta Rugovinog otpora i treći, za kraj, metak Oslobodilačke vojske Kosova“, rekao je Matoši. Prema njegovim rečima, kolektivnom sećanju nacije, bez istorije ispričane kroz fotografije maestra Reke, nedostajao bi uzvišeni čin drame, krik.