Dokumentarni film – Priče o nestalima u regionu Uroševac

Priština, 15. jun 2026. u 08:13

Rat na Kosovu ostavio je iza sebe hiljade žrtava, a zajedno sa njima i hiljade tragičnih priča o nestalim osobama.

Na početku rata, domaće i međunarodne organizacije dokumentovale su događaje u kojima su, pored masovnih ubistava, tela žrtava nestajala sa jedinim ciljem da se prikriju tragovi zločina.

U maju 1998. godine, u blizini sela Novo Poklek kod Glogovca, dokumentovan je prvi slučaj u kojem su žrtve otete, ubijene, a potom su njihova tela nestala bez traga.

Ovaj događaj biće praćen stotinama sličnih slučajeva, u kojima su žrtve kidnapovane, a zatim nestajale na različite načine.

U dosijeima Haškog tribunala, međunarodni istražitelji dokumentovali su tajni plan Miloševićevih struktura, kojim je bilo predviđeno uklanjanje tela žrtava.

U jednoj beležnici vojnog lica jasno je bila zapisana poruka: „Nema zločina bez tela“. Na osnovu ovog operativnog naređenja, tela civilnih žrtava sa prostora čitavog Kosova bila su uklanjana i skrivana.

Pored priče o nestalim žrtvama, više od 2.500 ljudi bilo je zatočeno u tadašnjim zatvorima.

Otmice i masovni nestanci dostigli su vrhunac sredinom 1999. godine. Tada je Međunarodni komitet Crvenog krsta registrovao 6.500 nestalih osoba na Kosovu. Neki od njih pronađeni su živi, a neki mrtvi.

Dvadeset sedam godina nakon završetka rata, porodice nestalih osoba i dalje vode borbu za istinu i pravdu. Statistike pokazuju da je oko 10 odsto albanskih žrtava pronađeno u masovnim grobnicama u Srbiji, dok se više od 12 odsto ratnih žrtava i dalje vodi kao nestalo.

Potraga za njihovom sudbinom predstavlja dugogodišnju noćnu moru za njihove porodice.

Arbenita Muhadžiri iz Uroševca traga za svojom majkom Sanijom, koja je nestala 16. aprila 1999. godine. U svom svedočenju navodi da je tada imala samo 12 godina kada je poslednji put videla majku.

„Imala sam 12 i po godina kada je mama nestala. Nestala je 16. aprila, a u avgustu sam napunila 13 godina. To mi je bio prvi rođendan bez nje“, kaže Arbenita.

„Događaj se desio u gradu Uroševcu. Mi smo tada bili u selu mog oca. Tamo je bila vojska, a ona je sa suprugom našeg rođaka otišla da kupi hranu za nas, jer su nam zalihe bile pri kraju. Imali smo kuću i u Uroševcu. Kupila je sve što nam je bilo potrebno, a kada je krenula da se vrati kući, prolaznici su videli kako su otete na izlazu iz grada, gde se nalazio punkt srpske policije i vojske.“

Prema njenim rečima, u blizini se nalazila zgrada oficira i sumnja se da su njena majka i druga žena odvedene upravo od strane srpskih snaga.

„Jedan čovek ih je pratio, otišao do naše kuće, razgovarao sa komšijama i rekao da im je vojska na ulazu u grad uzela lične karte. Kada su se ponovo zaustavile na tom mestu, odatle su odvedene. Moj deda je sledećeg dana otišao u policijsku stanicu da ih traži, jer se dve žene nisu vratile kući. Rečeno mu je da su one u sigurnim rukama i da dovede svog sina kako bi preuzeo snahu. Dakle, tražili su mog oca u zamenu za oslobađanje moje majke“, priča Arbenita.

Između 1998. i 1999. godine, region Uroševca, zajedno sa opštinama Elez Han, Kačanik, Štimlje i Štrpce, postao je područje ratnih zločina.

Na tom području dokumentovana su masovna ubistva civila, uključujući masakr u Račku i desetine drugih ubistava nedužnih ljudi.

Albanci su bili glavna meta zločina, ali su istraživači dokumentovali i civilne žrtve iz drugih zajednica koje žive na Kosovu.

Džemajl Šabani iz Uroševca takođe traga za svojom sestrom Eminom, koja je nestala u aprilu 1999. godine.

„Sredinom aprila pokušala je da dođe ovde kako bi saznala nešto o nama, ali zbog policije i vojske nije mogla da prođe. Otišla je kod jednog našeg rođaka. To je bio poslednji put da je viđena“, priča Džemajl.

„Poslednje reči koje su joj uputili bile su molbe da se ne vraća jer je opasno. Ona je odgovorila da će pokušati, pa će se vratiti. To je bio njihov poslednji razgovor. Od tog trenutka više ništa ne znamo o njoj.“

Tokom 1998. i 1999. godine na Kosovu je ubijeno više od 10.000 nedužnih civila. Haški tribunal je dokumentovao da su, radi prikrivanja tragova zločina, tela spaljivana, zakopavana u masovne grobnice, pa čak i prevožena u Srbiju, na lokacije poput Batajnice, udaljene više od 400 kilometara od mesta zločina.

Statistike pokazuju da je oko 10 odsto tela ubijenih transportovano kamionima sa Kosova u Srbiju, gde su zakopana u masovnim grobnicama.

Ahmet Grajčevci iz Koordinacionog saveta Udruženja porodica nestalih Kosova kaže da je prvi slučaj u regionu Uroševca registrovan u Starom Selu, gde su, prema njegovim rečima, ubijene tri porodice.

„Imam kompletan video-materijal, kao i snimke skeleta koje smo zajedno sa lekarima Haškog tribunala ekshumirali. Pod ruševinama, pepelom i spaljenim ostacima uspeli smo da sastavimo delove skeleta. Arsim Gerdžaljiu je to veoma stručno uradio“, kaže Grajčevci.

„Trenutno Uroševac ima još 14 nestalih osoba. Kačanik ima još dve, a Štimlje tri. Veliki deo posla na tom području je završen.“

Kraj rata mnogim porodicama nije doneo dobre vesti. Međunarodni komitet Crvenog krsta tada je registrovao 6.500 nestalih osoba.

U prvim danima nakon povratka stanovništva, masovne grobnice i mesta zločina otkrivana su širom Kosova.

Na više od 2.000 lokacija pronađena su tela ubijenih. Potraga za nestalima traje i danas, 27 godina kasnije.

Ubistva i masovni nestanci ostavili su trajne traume porodicama žrtava.

Od 1998. godine pa nadalje, nedužni civili hapšeni su u okviru široke kampanje privođenja, tokom koje je oko 2.000 ljudi zatvoreno u različitim zatvorima u Srbiji, sve do kraja 2002. godine.

Vesti da se pojedini nestali nalaze u zatvorima predstavljale su tračak nade za porodice. Međutim, tu situaciju iskoristili su brojni prevaranti koji su od porodica uzimali hiljade evra, lažno obećavajući da će pronaći njihove najmilije žive u zatvorima.