Hoti: Sinan Dauti nije bio ni vojnik niti deo bilo kakve bitke, bio je samo dete

Priština, 18. april 2026. 15:59

Ministar rada, porodice i vrednosti OVK, Andin Hoti, delovao je emotivno dok je držao govor za Sinana Dautija, koji je nestao od 1999. godine, a danas je ponovo sahranjen u svom rodnom mestu u Gornjem Prekazu.

Rekao je da ga je majka pokojnika nosila na leđima kada ga je Prekaz ranio u Klini, Skenderaj.

„Braćo i sestre, Sinanova porodico, porodico mučenika i šehida, poginulih u ratu. Danas smo se ovde okupili, ne samo da održimo sahranu, već da zalečimo ranu koja je ostala otvorena više od dve decenije.

Sinan Dauti nije bio ni vojnik, niti je bio deo bilo kakve bitke, bio je samo dete. Samo nekoliko nedelja pre nego što je napunio devet godina. U tim godinama, Sinan je trebalo da bude u školi, a ne na listama nestalih 27 godina. Držao bi knjige u rukama, a ne metke u stomaku.

I upravo to čini njegovu priču još ozbiljnijom, još bolnijom, još neprihvatljivijom za svako društvo koje tvrdi da je humano. Zločin nad malim Sinanom nije samo varvarski čin, već je jasan pokazatelj koliko daleko mržnja može da ide kada izgubi sve ljudske granice i pretvori se u okrutno čudovište.

U proleće 1999. godine, na vrhuncu državne politike etničkog čišćenja i genocida, srpske snage su granatirale civilna naselja u Drenici sa ciljem istrebljenja.“ i proterivanje albanskog stanovništva. Porodica Dauti, kao i mnoge druge porodice na Kosovu, tražila je utočište. Žene i deca su se sklonili u podrum, verujući da će tamo pronaći sigurnost.

Ali čak ni tamo više nije bilo ljudskih granica. Jer, prema svedočenju Antonija, koji je ovde, sina Sinanovog ujaka, koji je istih godina kao i Sinan, tokom pokušaja da se skloni, nekoliko članova porodice je povređeno, uključujući i Antonija. U podrumu gde su se žene i deca sklonili, srpski zločinci su otvorili vatru iz automatskog oružja i u tom tragičnom trenutku, u rukama svoje takođe ranjene majke, Ljumnije, Sinan je takođe teško povređen.

Samo dete, samo život koji je tek počeo svoj život. Njegova majka, heroina, sama se ranila, nosila ga na leđima, boreći se da ga spase, od Prekaza do Kline Niske. Zatim je odveden u bolnicu u Mitrovici, ali porodici nije bilo dozvoljeno da ga prati. I posle nekoliko dana stigla je samo jedna vest: Sinan nije preživeo. Ni Sinan, ni telo, ništa drugo.

Skoro 27 godina, njegova majka i njegova porodica živeli su ne znajući gde je telo njihovog sina. Sinan je bio na listi nestalih lica sve do trenutka kada su njegovi posmrtni ostaci pronađeni u Suhodolu, na obodu Mitrovice. To je teret zločina – ne samo ubistva, već i nestanka, i beskrajnog čekanja istine.

Dugujem sebi da naglasim jednu stvar: institucije i mnogi zaposleni, tihi heroji u njima, čija imena često ostaju nepomenuta, nikada nisu odustali od svoje posvećenosti istini i rasvetljavanju sudbine mnogih ljudi koji su bili i jesu na listi nestalih lica. Pored posvećenosti Vladine komisije za nestala lica, Instituta za pravnu medicinu, Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, veoma važnu ulogu u ovom slučaju odigrala je istrajnost i neumoran rad Direkcije Kosovske policije za istragu ratnih zločina, sektora za nestala lica.

Poštovani gosti, pronalazak posmrtnih ostataka daje porodici priliku da obavi ceremoniju sahrane i ima mesto da se seti svoje voljene osobe, ali njihov bol nikada ne prestaje. Jer ovo nije samo priča o porodici, ovo je priča o narodu koji se suočio sa genocidom, sa jasnim planom srpske države. I za ovaj plan je Srbija odgovorna. I za ovaj zločin Srbija ima dug.

Dug prema porodici Dauti, dug prema svakoj porodici koja je izgubila svoje voljene, dug prema pravdi. Pored bola koji porodica Dauti danas ima, vi i mi treba da se osećamo ponosno. Jer smo bili u okviru svojih prava, jer smo mnogo žrtvovali, žrtvovali smo sve i na kraju smo pobedili. Živimo slobodno i imamo svoju državu, Republiku Kosovo.

Srbija je izgubila rat, ali pravda za njihove zločine još nije zadovoljena“, rekao je Hoti