Srbija provocira Balkan ruskim i kineskim oružjem – stručnjak za bezbednost upozorava na rizike po regionalnu stabilnost!

Priština, 12. mart 2026. 8:24

Prema podacima Stockholm International Peace Research Institute (SIPRI), Srbija se poslednjih godina uglavnom snabdeva oružjem iz Rusija i Kina.

Istovremeno, Srbija je koristila i regionalna dešavanja kako bi ojačala narativ da je ugrožena.

Jedan primer je reakcija na bezbednosnu saradnju između Kosovo, Albanija i Hrvatska, koju su srpski zvaničnici predstavili kao pretnju Srbiji.

O ovoj temi za „Bota sot“ govorio je stručnjak za bezbednost Arben Daševci.

Stručnjak za bezbednost kaže da naoružavanje Srbije iz Rusije i Kine pokazuje njen strateški pravac i način na koji se pozicionira u bezbednosti Balkana, a ne samo kao običnu trgovinu oružjem.

On takođe naglašava da Srbija saradnju Kosova, Albanije i Hrvatske predstavlja kao pretnju kako bi opravdala povećanje vojne moći i mobilisala nacionalizam u unutrašnjoj politici.

„Iz perspektive savremenih studija bezbednosti, najnoviji razvoj u politici naoružavanja Srbije i njena kontinuirana orijentacija ka vojnim nabavkama iz Rusije i Kine ne mogu se posmatrati samo kao uobičajene transakcije trgovine oružjem. Zapravo, oni predstavljaju važan indikator strateške orijentacije Beograda i načina na koji ova država zamišlja svoju ulogu u bezbednosnoj arhitekturi Balkana. Podaci koje je objavio Institut (SIPRI) jasno pokazuju da je Srbija poslednjih godina značajno povećala ulaganja u modernizaciju svojih oružanih snaga, oslanjajući se na partnerstva sa globalnim akterima koji se često nalaze u otvorenom strateškom sukobu sa evroatlantskim sistemom bezbednosti.

Studije međunarodne bezbednosti pokazuju da države ne grade uvek svoju politiku naoružavanja samo na osnovu realnih vojnih pretnji. Često se te politike grade i na politički proizvedenim narativima koji imaju za cilj da stvore percepciju opasnosti u javnom mnjenju i legitimišu povećanje vojnih kapaciteta. U tom kontekstu, reakciju srpskih vlasti na bezbednosnu saradnju između Republike Kosova, Albanije i Hrvatske treba posmatrati kroz prizmu klasičnih teorija bezbednosnih studija, koje naglašavaju da se percepcija pretnje često instrumentalizuje za potrebe unutrašnje politike i za nacionalističku mobilizaciju, što Srbija koristi“, rekao je on.

Dalje, stručnjak za bezbednost kaže da je tvrdnja Srbije da saradnja između Kosova, Albanije i Hrvatske predstavlja pretnju više politička propaganda kojom se opravdava njena militarizacija.

On dodaje da stvarnu bezbednosnu ravnotežu na Balkanu garantuju NATO i KFOR, zbog čega povećanje naoružanja Srbije ne menja realno odnos snaga u regionu, ali može stvoriti tenzije zbog takozvane „bezbednosne dileme“.

„U tom smislu, narativ koji Srbija pokušava da izgradi, da regionalna saradnja ovih država predstavlja stratešku pretnju za nju, u suštini je politički i propagandni konstrukt koji ima za cilj da opravda postepenu militarizaciju njene bezbednosne politike. U stvarnosti, saradnja između Kosova, Albanije i Hrvatske je normalan proces koordinacije između država koje dele zajedničke geopolitičke i geostrateške interese za regionalnu stabilnost i integraciju u evroatlantske strukture.

Ako dublje analiziramo stvarnu bezbednosnu arhitekturu Balkana, postaje jasno da strateškom ravnotežom regiona dominira prisustvo i garancije NATO-a, kao i međunarodni bezbednosni mehanizmi koji deluju na terenu, uključujući misiju KFOR na Kosovu. To prisustvo stvara snažnu strukturu strateškog odvraćanja koja gotovo onemogućava bilo kakvu vojnu avanturu u regionu. Zbog toga, iako Srbija može ulagati u nove sisteme naoružanja ili povećavati vojni budžet, to se automatski ne prevodi u realnu promenu odnosa snaga na Balkanu.

Zapravo, jedan od najvažnijih koncepata bezbednosnih studija je takozvana ‘bezbednosna dilema’, kada se potezi jedne države da poveća sopstvenu bezbednost od strane drugih tumače kao pretnja, čime se stvara nova spirala naoružavanja i tenzija. Retorika koju Srbija koristi u odnosu na Kosovo i regionalnu saradnju često doprinosi upravo ovom opasnom mehanizmu, stvarajući nepotrebne percepcije opasnosti i militarizujući politički diskurs u regionu“, objasnio je stručnjak za bezbednost.

Stručnjak objašnjava da je saradnja Srbije sa Rusijom i Kinom deo šire geopolitičke strategije za povećanje njihovog uticaja na Balkanu.

On naglašava da ove zemlje mogu koristiti tenzije u regionu kako bi izazvale uticaj Zapada i oslabile evroatlantske integracije zemalja Balkana.

„Druga važna dimenzija koju treba naglasiti jeste činjenica da saradnja Srbije sa Rusijom i Kinom nije samo pitanje vojnih nabavki, već deo šire geopolitičke dinamike. Rusija je tradicionalno Balkan posmatrala kao strateški prostor gde može izazvati uticaj Zapada i oslabiti koheziju NATO-a i Evropska unija.

U tom kontekstu, svaka nova tenzija na Balkanu može biti iskorišćena od strane Rusije kao sredstvo za stvaranje političkog i diplomatskog pritiska na Zapad. S druge strane, Kina postepeno povećava svoje strateško prisustvo kroz bezbednosne tehnologije, sisteme nadzora i vojnu saradnju sa Srbijom. To prisustvo nije samo ekonomsko ili tehnološko, već se sve više povezuje i sa dimenzijama bezbednosti i strateškog uticaja u regionu. Kroz ove instrumente Kina i Rusija pokušavaju da stvore nove prostore uticaja na Balkanu i da izazovu model evroatlantske integracije koji većina zemalja regiona prati“, naglasio je Daševci.

Na kraju, on ističe da za Kosovo glavna opasnost nije direktan rat, jer prisustvo NATO-a i KFOR-a čini takav scenario veoma malo verovatnim, već više hibridni oblici pritiska i destabilizacije.

On zaključuje da stabilnost na Balkanu ne dolazi kroz naoružavanje i nacionalističku retoriku, već kroz regionalnu saradnju i integraciju u evroatlantske strukture.

„Što se tiče Kosova, bezbednosne studije i istraživanja sugerišu da glavna opasnost ne leži nužno u klasičnom direktnom vojnom sukobu. Prisustvo NATO-a i KFOR-a stvara visok nivo strateškog odvraćanja koji takav scenario čini izuzetno malo verovatnim. Međutim, rizici se mogu pojaviti u složenijim i sofisticiranijim oblicima, kao što su hibridne operacije, diplomatski pritisak, informativni rat i pokušaji političke i institucionalne destabilizacije.

Zato savremene bezbednosne studije jasno pokazuju da trka u naoružanju i izgradnja narativa o pretnjama ne proizvode dugoročnu stabilnost. Naprotiv, one mogu stvoriti novu klimu nesigurnosti i tenzija u regionu. Održiva stabilnost na Balkanu ne može se graditi na militarizaciji političkog diskursa ili na nacionalističkoj retorici, već na regionalnoj saradnji, transparentnosti u bezbednosnim politikama i punoj integraciji u evroatlantsku bezbednosnu arhitekturu. U tom smislu, svaki pokušaj da se regionalna saradnja predstavi kao pretnja treba posmatrati sa skepticizmom, jer više odražava unutrašnje političke strategije nego stvarne strateške realnosti“, zaključio je stručnjak za bezbednost, Arben Daševci.