EUobserver: Politika EU prema Vučiću ugrožava ceo Balkan

10. jul 2025.

Tokom meseci narodnih protesta protiv srpskog režima, Evropska unija je tvrdoglavo podržavala predsednika Aleksandra Vučića. Ali sada, Vučićevo sve brutalnije suzbijanje mirnih protesta dovelo je politiku EU na prekretnicu: nastaviti sa transakcionim umirivanjem Vučića ili prihvatiti neizvesnost – ali sa njom i mogućnost stvarnog napretka.

Autori: Kurt Basiner i Tobi Vogel

Sudeći po nedostatku odgovora Pariza, Berlina i Evropske komisije, EU će pokušati da ostane neutralna koliko god može.

Ali ubrzanje događaja na terenu bi uskoro moglo da primora EU da zauzme stav.

Na kraju velikog protesta u Beogradu 28. juna, koji je okupio preko 100.000 ljudi, govornici su objavili da je studentski pokret sada širi građanski pokret i pozvali na građansku neposlušnost.

Protestni skup je praćen sukobima i nasilnom policijskom represijom u Beogradu – a ubrzo nakon toga i blokadama saobraćaja širom Srbije.

U nedelji koja je usledila, policija i njihove pomoćne snage u policijskim uniformama i maskama (uključujući, prema rečima očevidaca, osoblje iz Republike srpske u susednoj Bosni i Hercegovini) bili su umešani u brutalna prebijanja i rasterivanje demonstranata, što je izazvalo narodni bes zbog nasilja, pojačan činjenicom da je Vučić izjavio da je „zadovoljan“ policijom.

Uprkos državnom nasilju, blokade i protesti ne pokazuju znake jenjavanja.

Ono što je počelo kao studentski protest protiv korumpiranog sistema, izazvan urušavanjem nadstrešnice železničke stanice u Novom Sadu u kojem je poginulo 16 ljudi, sada se razvilo u široko rasprostranjeni narodni pokret.

Studentske delegacije su biciklima vozile do Strazbura i trčale ultramaraton u Briselu u aprilu i maju kako bi izvršile pritisak na EU da rekalibrira svoju politiku prema Srbiji.

Zvaničnici EU su izbegavali bicikliste, dok su se komesari za proširenje, Marta Kos, i za mlade i kulturu, Glen Mikalef, sastali sa trkačima u maju.

Samo retorički pomak

Kos je napravio retorički pomak, prepoznajući ciljeve i vrednosti studentskog pokreta za promene u Srbiji kao potpuno u skladu sa proklamovanim vrednostima EU i zahtevima pravnih tekovina EU.

Ali ovo se većini Srba i posmatrača činilo slabo. Komesari nisu ništa postigli – a politika EU ostaje neizgrađena.

Vučić je prkosio javnim ukorima visokih zvaničnika EU tako što nije prisustvovao Putinovoj paradi povodom Dana pobede 9. maja u Moskvi.

Njegov prkos je nagrađen nekoliko dana kasnije posetom Beogradu od strane predsednika Evropskog saveta Antonija Koste, a odmah zatim i šefice spoljnih poslova EU Kaje Kalas.

Kalas, koja je pozvala Srbiju da napravi „strateški izbor“ o svojoj geopolitičkoj orijentaciji, učinila je svoje nezadovoljstvo vidljivim – ali same dve posete projektovale su dinamiku moći u kojoj je Brisel molilac.

Do sada nije bilo političkih posledica Vučićeve geopolitičke arbitraže niti dokaza da Komisija redefiniše svoju politiku prema Srbiji, što je značajan izuzetak među zemljama Zapadnog Balkana koje se trude da postanu članice EU, sa usklađenošću Zajedničke spoljne i bezbednosne politike koja se kreće oko 50-60 procenata.

Koordinacija između Beograda i Moskve?

Krajem juna, nakon oštrih javnih kritika ruske obaveštajne službe, SVR, zbog „izdaje“ Srbije u prodaji oružja Ukrajini preko trećih zemalja, Vučić je najavio obustavu prodaje oružja inostranstvu, uključujući i Ukrajinu.

Povećavajući pritisak na odbranu Ukrajine, američke isporuke raketa Patriot i artiljerijskih granata kalibra 155 mm (takođe proizvedenih u Srbiji) obustavljene su početkom jula.

Vredi razmotriti mogućnost da su ovi potezi koordinisani.

Dok je Vučić prisustvovao samitu Ukrajina-Jugoistočna Evropa u Odesi 11. juna, odbio je da potpiše deklaraciju kojom se osuđuje ruska agresija, kasnije pokušavajući da tvrdi da ne „izdaje Rusiju“. Međutim, Komisija je pohvalila njegovo učešće.

Prošle nedelje, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen razgovarala je bilateralno sa Vučićem pola sata – što je retkost.

Sadržaj njihovog sastanka nije jasan. Ali da li je bio zamišljen kao ukor ili opomena nakon nasilja 28. juna, svakako nije imao nikakvog uticaja. Što duže politika EU ostane ista, to će više Srba zaključiti da je ona zapravo licencirala Vučićevu represiju.

Komisija (uz očiglednu podršku većine zemalja članica) izgleda veruje da transakcionalizam, sa finansijskim podsticajima i ostavljanjem po strani teških pitanja vrednosti, može osigurati interese EU u Srbiji – i samim tim, na Zapadnom Balkanu u celini.

Ova tendencija da se politički problem prepusti komunikacijskom pitanju postala je neodrživa i ubrzava pad popularnosti EU među običnim Srbima. Ovo pozicionira EU kao da efikasno radi u dosluhu sa Vučićem, koji je kroz medijsku dominaciju nastojao da smanji valenciju EU među Srbima (i poveća onu Rusije i Kine).

Još štetnija je činjenica da je stidljiva poruka EU zapravo podstakla Vučića da poveća svoju represiju. Pustio je nasilne nasilnike na demonstrante i pokrenuo neumoljivu medijsku kampanju osuđujući studente kao „teroriste“ koje plaćaju neprijatelji Srbije (tj. zapadne vlade) da svrgnu vladu – „obojenu revoluciju“ usmerenu na „promenu režima“.

Vučić jasno tumači popuste EU kao dozvolu za održavanje, pa čak i jačanje veza sa Moskvom.

Vučićeva sve brutalnija represija trebalo bi konačno da podstakne redefiniciju politike EU zasnovane na vrednostima. Ali čak i ograničena na transakcionalizam, postoji jak razlog za promenu politike. Ako je „geopolitička unija“ pokazala spremnost da poveže put proširenja Srbije sa obezbeđivanjem kratkoročnih strateških i bezbednosnih koristi, onda bi logično trebalo da sledi da Vučićevi aktivni napori da potkopa ove interese treba da dovedu do odgovarajuće destruktivnog političkog odgovora.

Dansko predsedavanje?

S obzirom na dugotrajnu institucionalnu inerciju EU, države članice su najkredibilniji agenti promena.

Dansko predsedavanje bi konačno trebalo da započne dugo očekivanu rekalibraciju autopilota politike EU prema Srbiji i regionu, tako da ona bude ne samo strateški ispravna, već i u skladu sa demokratskim vrednostima Unije.

Ovo je izvodljivo samo ako se razvije koalicija među ostalim državama članicama. To bi počelo sa jasnoćom o tome šta Danska i druge istomišljenike očekuju od vlada kandidata, uključujući ne samo harmonizaciju spoljne politike već i istinsku posvećenost svim obavezama iz Kopenhagena. Neophodno je pokazati podršku onima u Srbiji koji preuzimaju rizike u ime osnovnih vrednosti EU.

Rizik za EU ​​– ne samo u Srbiji, već na celom Zapadnom Balkanu – je ozbiljan.

Umesto da pobedi Srbiju, politika Unije da stoji uz Vučića mogla bi je izgubiti za još jednu generaciju, bez obzira na to da li će protesti na kraju uspeti ili ne. Budimo jasni: izbor „stabilnosti“ EU u ovom trenutku znači de fakto podršku nasilnoj represiji u Srbiji. Stoga politika izdaje i fundamentalne demokratske vrednosti EU i njene interese, kratkoročne i dugoročne, u vreme kada se oni dovode u pitanje sa Istoka, Zapada i iznutra.

Da bismo koristili trampizam, EU ima karte u rukama. Mora malo da se poigra.